I kaže on meni da me voli. Ne znam dal’ bih trebala ovlažit na to, nisam pitala. Dašta da me voli. Jest me problem volit s pristojne udaljenosti. Bez učestvovanja. Bez uplitanja. Bez dnevne doze problema, sa noćnom dozom zdravog sna. Ko me neb’ volio?! Bez mene i ne sa mnom. Tako ja mogu volit sve pučanstvo Kine. I šire, šta me košta. Nit’ ih gledam, nit’ šta traže od mene. Tako ja mogu volit i samu sebe, pitala bih ga da je 24 sata on call.
Volim i ja njega. E’o časna riječ volim ga!
Nigdje njegovih prljavih čarapa, ne traži da mu peglam košulje, ne dolazi pijan u gluho doba noći, ne hrče kraj mene. Ne traži lovu, ne brinu me poruke koje prima jer ih i ne vidim ni ne čujem, ne registriram njegovo auto, dapače, ni ne popravljam ga. Ne brinem dal’ u frižideru ima ‘ladnog piva, ne moram kuhat obo što voli, i ne moram bit’ nasmijana u rano jutro što je poseban plus u ovoj priči. Ne moram trpit njegove prijatelje, ne mora ni on moje kad smo kod toga. može štipat konobarice po nahođenju, ne zamjeram ako mu koja sjedne i u krilo jer ne vidim i ne znam. Ne moram imat dva televizora, sport mi nije jača strana. Ne trebam izbjegavat političke teme da se ne bi počupali. Ne prigovara zbog mojih kremica i šminke, ne izluđuje me čitajući novine u veceju.
Čudo kol’ko ga volim!