Pa kad mene krene…a fino dogovorili za ručkom da se nećemo vidjeti do ponedjeljka. Kao nema nas za vikend, svatko će na svoju stranu, pa se svatko svakome javi sa te svoje strane, pa kad se te strane negdje za dva dana primaknu jedna drugoj, e, onda će se dogovaramo daljše!
Aha, ma naravno, Kako na mob ne stavih upozorenje ne zvrcaj ubijam oko!, tako se isti drsko usudio zazvoniti taman kad sam ušećerila. A da popijemo ipak cugu večeras?, pita moj sparing-partner sa kava/ručak/kava seanse. Šta da radim, nisam neka na kraj srca žena, naprotiv. Ma neće me ubiti još jedna čaša vina danas. I uostalom, kažem li odlučno NE, i budem karakter, morat ću biti karakter i ubuduće da si ne kvarim imidž, a to mi se može obiti o glavu. Razmišljam tako cijelu sekundu i pol, i istovremeno tipkam kad?. 10-11, promptno stiže odgovor. Ok, odgovorim žurno i nastavim razmišljati što da kažem Milom Djetetu kad me bude pitala di ću u to doba. Okrećem, prevrćem, smišljam razloge i izgovore, to di ću i nije toliki problem koliko ono s kim ću. Slim mi je u Zg, ona kao izgovor otpada. Ne mogu Kate potegnut baš svaki put, nije uvjerljivo. Za ostale zna da ne izlaze nakon 6 popodne, pogotovo ne na radni dan. I, tako se ja mučim, unezvijereno grickam nokte i zanoktice, nema više ništa od popodnevne sijeste, mozgam malim i velikim, znam da riješenje postoji ali ga ne vidim. Dok ne začuh…mamaaaaaa, gotova je kavaaaaa…
I tu me bubne u bedastu čelenku!! Kvragu, pa ja sam mama! Nisam ja ta koja treba pitati dopuštenje da ide van!