Spomenuh Trajana već u nekom postu prije, razumijem čovjeka, pače, poistovjećujem se s njim s vremena na vrijeme. I pritom ne mislim na kopkanje rupa u zemlji da bih vikala tuđe tajne. Rovala bih rukama i nogama da zakopam svoje. Da mi ostanu netaknute, nedodirnute ničijim komentarom, ne razvlačene od usta do usta, ne zablaćene ni osudom ni odobravanjem. Jer su samo moje, plod mojih odluka, mog rasuđivanja i mojih osjećaja. Sveto trojstvo na moj način.
I uđem na fejs. I preplave me „tajne“ drugih! Lajkovi-simpatija-ljubav-ushićenje-cvrkutanje-lajk otišao na pogrešnu stranu-ljubomora-svađa-prekid-mržnja-ogorčenje-ružne riječi-pljuvanje. Zapalim cigaretu, otvorim bocu vina, zavalim se udobno u fotelji i uložim opklade. Obično i dobijem. I nije naročito teško, kladim se na „već viđeno“. Favorita ima dovoljno. Za svaki slučaj označim „u drugom poluvremenu“, to nikad ne omane. Sigurica. E sad, situacija se mrvu zakomplicira kad su u pitanju „skrivene veze“, koje su skrivene samo za učesnike, nikako i za promatrače sa darom zapažanja. Koji je u nekim slučajevima više prokletstvo nego dar jer tolika količina informacija može da bude smarajuća. Žešće. Dodamo li tome nekoliko lažnih profila oba spola, koji sami sebe lajkuju i komentarima otpočinju konverzaciju ničim izazvani…pffff, puno radno vrijeme! Nekad i s prekovremenim.
Da se razumijemo, to da li netko vara muža ili ženu nije moj problem, tko koga voli ili mrzi, također nije moj problem, tko koga ima namjeru da nabije na…nešto, opet nije do mene, samo kontam, Zuckerberg vjerojatno nije imao ovo na umu kad je osmišljavao društvenu mrežu.
Ili jeste?!