Psmlmtr i meni, i cipelama, tenisicama posebice, i pospremanju velikom i malom, i napose gužvanju sa životom i samom u mene mi sobom, i pravom i krivom, dobrom i lošem, a napose (jel se tako kaže?), fer igri i nefer pravilima!
Odigram li fer i pošteno, mogu odma uzet štrik (uže iliti konop za neupućene), i objesit se za prvo dobrodržeće i dobronoseće drvo, jer bih još mogla opast s njega i samo slomit nogu, a onda mi cipele neće trebat. Ni tijesne ni ikakve. Mjesecima. A pravila se spetljala u onaj čvor nekakav, Gordijev, čiji li je majku mu ljubim, dabogda mu se oko nogu spetljala i ne napravio ravnog koraka više.
Kako god okrenem i di god pogledam, zaskoči me neonska reklama ko sa kurberaja kakvog – nefer! Nisko!! Ispod pojasa! Makar sam ja na koljenima, i do pojasa ne mogu sve i da hoću. Jedva se pridržavam uza zid, a na nos mi izlaze sve greške životne koje sam ikad napravila. Neke krenu i na usta, zagrcnu me, ne daju do zraka. Čini mi se da plaćam i ono što sam malo jače kikala mater dok sam joj u utrobi bila. Vrištala bih, ali nije po pravilima. Kad bi bar ogdje zapisana bila na komadu papira, s guštom bi ih sažvakala i pojela, što bi bilo i pošteno jer…pravila nisu moja.