Dva dana je onaj Marfi iskušavao sve svoje zakone na mojoj koži, koja i nije baš tako tvrda, te sam jedva dočekala sinoćnju večer sa trećim i najdražim mi dijelom -Krepaj ko čoek- filma, u kojem do mile volje mogu napasat oči na Brusu, Samjuelu, a najposlije i Džeremiju u potkošuljčetu sve sa bipsićima i tripsićima. Zločesti Džeremi – najbolji Džeremi!
Pripreme za film su trajale skoro sat vremena, kuhinja je bila otvorena ko da radim večeru za 5, zlatnožute kapljice jeruzalemske sam budnim i opreznim okom održavala na idealnoj temperaturi prislanjajući onaj ljepljivi termometar svaku minutu na bocu a izbor duvana je pao na blek devil, neko slovensko mirišljavo smeće crno da crnje ne može biti, nek se zna da nisam rasista.
Sve je bilo spremno deset minuta prije filma, ćera me čudno gledala al nije komentirala, pravilno zaključivši da sam na rubu, kako nervnog tako i živčanog kraha, i odlučila da se ravna po onoj – ako ih ne moš blablabla…pridruži im se -, zasjela na svoj dio kutnog nečeg i pripalila mi vraga.
Na prvim scenama, Vilisa u rublju, nisam ni trepnula, njega ionako teško ulovit obučenog čak i u najvećoj snježnoj mećavi. Na Samjuela sam mrvu trepnula, al više zato što sam imala flešbekove njega u Šaftu. Al na Džeremija u kanotijerici!!!¨…eh, ovlažiše mi tabani i raznježih se u nekom čudnom smislu, preplaviše me osjećaji, svakakvi nekakvi osim materinskih da se razumijemo. I zločestom onakvom, sve bi mu oprostila. Mislim da jedino njemu ne bih zamjerila da Brusa i Sama digne u zrak. Jedino sam mu malo zamjerila onu naci nindžu kraj njega.
Napetosti proteklih dana popuštale su što je film više odmicao, samo, pojavljivale su se neke druge ništa manje opasne po moj duševni mir.
Sve nešto razmišljam o opuštanju u teretani.
(pisano 20.09.07., danas ih gledala opet, neprocjenjivo!)