Kolikogod se trudila zaobići temu, osobno mi ne odgovara, ne smatram se ni prozvanom ni pozvanom odavno već, toliko se ipak suzdržati ne mogu. Ljubav dokle mi pogled seže, nesretna uglavnom. On pati zbog nje, ona zbog onog drugog. Ili obrnuto, princip je isti sve su ostalo nijanse. Nitko svoju čežnju više ne drži za sebe, moderno je da nam se ljubavni život razvlači po društvenim mrežama. Poželjno je da i ostatak čovječanstva zna za naše muke. Prostri sve kao ponjavu, nisi ni doživio ako netko drugi nije pročitao! Danima bombardirana sa raznih strana ljubavnim brodolomima zapitam se jel’ nešto nije u redu sa mnom?! Ne štimam nekako u taj svijet, ne uklapam se ni vizualno ni svjetonazorski…štogod to značilo. Brodoloma nema, ili sam samo stara škola, prestara valjda.
U mojoj knjizi, ljubav se ne razvlači kao žvaka, drži se za sebe. Bila ljubav od sedam godina ili sedam dana, svaka je imala nešto svoje i nešto neponovljivo, svaka je bila vrijedna, i svaka je ostavila traga, Inače se ljubavlju ne bi zvala. Svaka moja ljubav dodala je mom životu notu čudesnog, Svaki dan proveden u, i uz tu ljubav, je nenadoknadiv. Neprocjenjiv. Čak i samo simpatije koje se nisu razvile u ljubav su ostavile trag. Poneka poruka u gluho doba noći značila je isto što i noć puna ljubavi. Poštujem to. Njegujem sve svoje uspomene, u sebi. Niti one imaju želju da isplivaju, niti bi im dozvolila. Što je moje to je samo moje. Zaštićeno, i ničijim komentarima nekompromitirano.
Shape of my heart je upravo to, moje srce, držim se onoga što imam čak i kad nemam ništa, i tad se držim toga. Javno razvlačenje osjećaja, kao i ono tajno kad smo kod toga mi je strano, moje suze, sretne ili ne su samo moje. I jedino takve imaju vrijednost. Za mene. Jedino tako mogu sačuvati bajku. Nedodirnutu i neoskrvnutu priču mog života. Jedino tako sve to ima smisla. Jedino tako živim.
Jedino tako me ima.