Minut ili 60 sekundi

Nisi pisala o čemu si rekla da ćeš pisat, kaže onaj Bič Božji od moje sestre…ko da sam ja Todorić pa imam vremena za milion postova dnevno. I, baš sam imala dobru ideju za jedan tekst, kad mi susjeda odvrati pažnju kucanjem s druge strane zida. Dok sam na balkon po pitu i nazad…sad ga možeš ježit ja se sjetiti ne mogu. Jesam li se htjela ljutiti ili ljubiti? Vrištati ili smijati? Štogod da sam htjela, izgleda nije bilo dovoljno važno. I, kad smo kod važnog i važnijeg…u kom trenutku shvatiš da ono prevažno od jučer danas jedva da te dira?

Ne mučim se puno sa zašto i kako, i što bi bilo kad bi bilo. Bespotrebno trošenje dragocjenog vremena. Treba li baš glavom u zid – zvekni samo jednom, ne sruši li se, nisu bolje šanse ni iz drugog puta. Ostaje da mijenjaš glavu. Ili zid.

Ne vidim svrhe u virkanju u jučer, sutra je neminovno, danas je samo priprema za sutra. Ne vidim svrhe u žaljenju, od oprosti nikakve koristi kad te pregazi kombajn i u komi si. Ne pristajem više na kompromise, život je prekratak za to. Uzimam što je moje i što se mojim osjeća.

Neću jednom, i neću poslije. Hoću sad i hoću sve! Imam pravo na to i imam obavezu prema sebi. Strese li me jednom onaj švabo Alznešto…hoću da imam šta da zaboravljam. Polako i guštajući. I, kakav je to život u kojem se nemaš čega sramiti? Malkice makar. Priručnika nema, niti će ga ikad biti, tu si gdje jesi i snalazi se kako znaš. Život je u stvari lijep, zavisi samo iz kog kuta ga gledaš. Onaj tren kad ti se više ne sviđa, mijenjaj kut. Žablja perspektiva nema neku budućnost, najbolje kad si gore. Čujem li koju asocijaciju na ovo samo ću se nasmijati. I, ne držite ništa u sebi, ne ostavljajte za kasnije. Od tog kasnije ne možete dobiti ništa. Osim čira na dvanaestopalačnom, što i nije neki dobitak, to pouzdano znam. Ne budite sutra-ljudi, takvi ne postoje. Ne žive, ne ljube, ne vole, ne mrze, ne tuguju, ne rješavaju ništa…makar ne danas, sve će to sutra. Sami sebe svako jutro kad otvore oči aboliraju od života.

I sad više pojma nemam šta sam ono htjela reći. Kako ja gledam na to, onog trenutka kad od početka do kraja priče budem točno znala što hoću reći, i to čak uspijem i napisati, pisanje više neće imati svrhu ni razlog.

E da, i hoću da mi minut traje šezdeset sekundi, i ni sekund manje!