Šuti. I pravi se da joj nije ništa. Pravi se da spava, pravi se da jede. I da diše se pravi. Pravi se i da priča s drugima, i pravi se da ih čuje. Klima glavom zapravo, jer je to odgovor na pitanje koje mu vidi u očima i kad se pravi da ga ne vidi. Pravi se da se smije.
Često se pravi i da ga ne poznaje, to joj najteže pada. Kada je susret neizbježan, pravi se da ne želi da ga zagrli zagrljajem dugim kao vječnost.
Ponekad se čak pravi i da ne postoji. Što joj vrlo teško uspijeva, pogotovo u polusnu, dok ga osjeća. Pravi se i da se ne trza kad neko pomene njegovo ime a srce joj preskoči nekoliko otkucaja. I srce je naučila da se pravi da kuca.
Onda se malo pravi da ne čita njegove poruke, od prošle godine, kad su oboje znali da se ne prave da su kliknuli. Jedino tad ima osmijeh, pravi. I shvata.
Morat će se pokrenuti, učiniti nešto sa ovim sivim danima i predvidljivo sivim noćima. Nezadovoljna je, rastresena, nevoljna i bezbojna. Voli, ne voli, želi, hoće, može… Nema baš neke koristi, sivilo je pritislo i preslikalo se na lice i ruke. Namršteno gleda sive prste sa sivim noktima priheftane na sivu šaku. Ona bi pink. Ili jarko crveno. Ona bi njega ovdje i sad, zazelenilo bi sve oko nje, procvjetalo.
Njegovu bi ruku oko struka.