Jeste pozavršavali sve što ste trebali, pozatvarali sve otvoreno a otvorili ono zatvoreno, i riješili se konačno te 2017-e??
Niste, ko da gledam! Ko ni ja. Ni dvije boce šampanjca nisu pomogle da neke stvari ostavim tamo, u onoj Staroj, da joj familiju što bližu što daljnju. Da pozatvaram vrata koja samo propuh rade, da pootvaram neke prozore da nakupljeni dim izađe. Još uvijek ne dišem punim plućima, a namjeravala sam. Šepam, a nisam namjeravala, pogrešno odmerila potpetice na novim čizmama. Hlače kupljene na sniženju mi prevelike, a kosa mi ispala prekratka. A šišanje nije bilo na sniženju. Dioptrija mi se samo povećala, a grudni koš smanjio. U formi sam, al samo do drugog stepenika. Dva dana za redom idem u metropolu, Martin u Zagreb – Martin iz Zagreba, i ne mogu objašnjavat zašto jer bi to značilo da iznova proživljavam traume izazvanje administracijom nam (ne)potrebnom. Imam osobnu i putovnicu, al mi treba i domovnica koju ću si istetovirat na čelu zlu ne trebalo. I, imam signal al nemam dometa…i svašta nešto mi nedostaje al neću da kažem. Nije da ne mogu, nego neću!
Propustila sam nešto nedopustivo nepropustivo, i udaram si minus u Novoj. Minus tetoviram na lijevoj ruci, na čelu mi domovnica da ne zaboravim! Od plana i programa za Novu pamtim samo ovo:
izbušiti još dvije rupe na ionako prebušenim ušima, i eventualno stavit još jednu tetovažu koja se neće vidjet uz one koje se ne vide.
Za inventuru nemam hrabrosti, bojim se da bih mogla baciti i ono što mi još može koristiti. Pod “ono”, idu i neki “oni”.
I tako, bacim pogled na teve, u Zakonu i redu vidim Kellera (jel se piše s dva l?), sjetim ga se golog u Oz-u, i…pfff! Ode koncentracija. Sve što bih sad mogla napisati bi bila čista pornjava, bicepsi i tako to, u klinču, a to vam ne treba, noć je duga i neugodna.
Jesam li vam čestitala Novu?!?